ИЗЛОЖБА СЛИКА ЗДРАВКА ВУЧИНИЋА

Културни центар "Брана Црнчевић" Рума
Четвртак, 10. мај у 19.00 часова
Велики хол
улаз слободан 

ИЗЛОЖБА СЛИКА ЗДРАВКА ВУЧИНИЋА

Здравко Вучинић је рођен 1943. у Гостиловини код Мојковца. Завршио је Уметничку школу у Херцег Новом код сликара Војислава Станића, а потом Филозофски факултет – група за Историју уметности у Београду, код професора Лазара Трифуновића. Радни век провео је као кустос и директор Продајне галерије Београд. Написао је велики број приказа и студија из области ликовне и примењене уметности.

Уз монографске изложбе, објавио је више књига - монографија: Александар Миливојевић, Милан Поповић, Славољуб - Слава Богојевић, Бранислав Марковић, Боривоје К. Раденковић, Феномен слике Петра Лубарде, Љубомир - Љуба Ивановић, Здравко Вајагић, Предраг - Пеђа Милосављевић.

Члан је УЛУПУДСа, Удружења ликовних критичара Србије и међународног удружења “АИЦА”. Добитник је годишње награде УЛУПУДСа. Од Скупштине Удружења добио је награду за Животно дело.

На 60. Међународном београдском сајму књига 2015. добио је диплому за најбољу књигу “ПЕЂА” из историје уметности

Учетвовао на бројним заједничким смотрама.
Самосталнo излagao

2001. у Завичајном музеју - РУМА,
2012. у Галерији удружења ликовних уметника ХОМОЉЕ - Жагубица,
2012. у Галерији центра за културу ГРАДАЦ – Рашка,
2015. у Градској галерији Мостови Балкана - КРАГУЈЕВАЦ,
2015. у Галерији удружења ликовних уметника ХОМОЉЕ – Жагубица,
2018. у Галерији блок, Н. БЕОГРАД.

КОЛОРИСТИЧКА РАСКОШ

Сликарско образовање Здравко Вучинић је започео у култној, Умјетничкој школи у Херцег Новом, а доградио у драгоценој атмосфери београдског ликовног амбијента, друге половине 20. века.

Пратећи са дистанце историчара уметности, домаћу сцену, остао је отпоран на бурне промене које су доносили таласи антиуметности - енформел, концептуала, нови медији. Напротив, у складу девизе великог уметника и педагога, Недељка Гвозденовића, да је слика површина испуњена бојом, у оквиру класичне слике, временом је изградио особен, лако препознатљив, ликовни израз. Тај израз је, без сумње, био одраз личног темперамента и менталитета нашег поднебља. Менталитета који скепси Запада супротставља оптимизам, ведрину и радост, креативног чина. У том смислу Вучинићу је белина платна била довољно изазовна за његове докучаје свемира, како је назвао садашњи циклус дела. У ствари, у аскези радног простора, заснивао је размишљања о боји као апстрактним етидама колористичког акорда. Под симболичним називима као што су - Бели помак, Разбуктавање или Трагови астралних кретања, запажамо два битна елемента његове уметности: тежњу за оплемењеном сликарском материјом и слободну кретњу пасте.

Кад је реч о формалној структури, приметно је да Вучинић слику гради на игри топлих и хладних односа, тачније, на распореду тонова и полутонова, често уз звучне акценте чисте боје. При томе, непосредан потез одређује правце кретања и успостављање ритма композиције. С друге стране, његова машта бележи одређена осећања и духовна расположења, а коначан резултат су апстрактне слике, од минијатуре до штафелајског формата.

Као лични знак сликара, на бројним платнима, приметан је сугестиван, плавичасти тон, који несумњиво потсећа на племениту материју Косте Миличевића. Међутим, испод колористичке копрене, слутимо непостојећи цртеж, који спонтано памти невидљиву форму из природе: троугао или златни пресек ацосирају на класичне мртве природе; развучене хоризонтале или робустна узвишења на незаборавне пејзаже из детињства.

Речју, Здравко Вучинић, својим постигнућем, достојно афирмише београдску колористичку школу.

Др Станислав Живковић