четвртак, 19. јул 2018.

Позориште САЊАРЕЊЕ- ПРИЧЕ ИЗ ТЕРЕЗИНА

Манифестација КУЛТУРНО ЛЕТО РУМА 2018
ОРГАНИЗАТОР: КУЛТУРНИ ЦЕНТАР "БРАНА ЦРНЧЕВИЋ" РУМА
КАМЕРНА СЦЕНА КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА "БРАНА ЦРНЧЕВИЋ" РУМА
Петак 20. јул 2018. 21 час
улаз слободан


 
САЊАРЕЊЕ – ПРИЧА ИЗ ТЕРЕЗИНА
(сценско - музичко дело)

Представа је посвећена Ерни и Тодору Јелић
Сценарио и режија: Ненад Чолић
Глумци: Маша Јелић, Дејан Стојковић, Јелена Мартиновић, Марко Поткоњак, Ранко Трифковић
Сенографија и костим: Ивана Чолић
Оперативни Директор: Дубравка Вујиновић
Дизајн плаката и програма: Ивана Чолић
Избор текста: Ненад Чолић и Маша Јелић
Музички избор и аранжмани: Плаво позориште


Једна глумица Плавог позоришта је у својој породици имала искуство сусрета са последицама страдања јеврејског народа. Њена бака и њен дека су преживели Холокауст. То је оставило траг у њеним сећањима из детињства и она је желела да преведе та сећања на језик глумачког израза. То је био почетни импулс за процес рада, који је трајао нешто висе од годину дана и у који су убрзо били укључени и остали чланови позоришта. Резултат тог процеса је представа САЊАРЕЊЕ – ПРИЧА ИЗ ТЕРЕЗИНА. Та представа је покушај сензибилизирања јеврејског питања кроз један другачији однос Јевреја према Христу. Такав однос доводи и до другачијег исхода од оног какав је у миту. То је једна фантастична прича из логора Терезин, који је познат по томе што су у тај логор били одвођени истакнути чланови јеврејске заједнице. У ту измишљену причу ми смо спустили Хану Арент, Карла Маркса и Барабаса, као истакнуте представнике јеврејског народа и направили једно сценско-музичко дело, базирано на духовним и световним јеврејским песмама. Рад на овој представи за нас је био нека врста нашег дуга према човечанству, човечанству које у својој историји препуној трагедија, има једно тако несхватљиво место као што је Холокауст.
Ненад Чолић


Моја сећања на баку и деку увек су везана за осећање љубави према животу, неко осећање достојанствености живљења и ведрине духа, спокоја и заштићености. Знала сам да су пеживели Холокауст, да су преживели ужасе логора и губитак свих својих најмилијих. Изабрали су да промене своја имена и заувек избришу прошлост, да би живот ишао даље, живот у коме се родио мој отац и из којег их ја памтим. Али памтим и да сам одувек прећутно знала да са оне стране постоји тајна о којој се не сме говорити, мрак у који се не сме залазити, као залог тог живота. Много година касније, сада, када њих одавно висе нема, пожелела сам да кроз рад на представи, преступим ту невидљиву забрану. Оно што нисам знала је да ће тај преступ толико болети, али и да ће ослободити моје осећање себе, мог живота.
Маша Јелић


Нема коментара:

Постави коментар